Uskoro će takmičenje recitatora pa mi se stoga nametnulo pitanje koju pesmu dati mojoj učenici inače dobroj recitatorki IV razreda osnovne škole, onoj koja ,,oseća pesmu,,? Premišljala sam, razmišljala, pa donekle donela odluku. Možda je van svih takozvanih, novih trendova, novih propozicija, novih komisija, ali čini mi se da sam odlučila! Za one koji poznaju pesništvo,ostaću bez komentara, a za one koji su se odlučili za drugačije puteve života, neka pročitaju ovaj kratki osvrt na sopstveni život.

Jesam li pogrešila ?

Da se podsetimo: Mira Alečković je nosilac Ordena Legije časti (vitez i oficir) koji dodeljuje Francuska istaknutim stvaraocima i Ordena „Veliki lav Senegala“ koji je dobila od slavnog pesnika nobelovca L. S. Sengora.

MiraAleckovic2b

ZVEZDANA BAJKA O VJAZMI

LETE PO SRBRNOM SNEGU SANKE,
BOROVI SNEŽNI, SNEŽE I JELE…
TO JE POČETAK ZVEZDANE BAJKE…
SNEG DUBOK, IDU UMORNE ČETE…
…JA SE TO SEĆAM ZIME JEDNE,JA SE TO SEĆAM TUGE GOLEME,
SPALJENO SELO, PUSTO SLEME
I DETE JEDNO SA ZGARIŠTA
U ZAGRLJAJU PARTIZANKE.

NOSI GA, SPORO KROZ SNEG KORAČA
DOK BELA VLAKNA VETAR MOTA,
I ZANOSI SE OD DEČJEG PLAČA,
OD OVOG BUNTOVNOG MALOG ŽIVOTA.
OTKRIĆE PLAČEM GDE JE KOLONA,
I ZNAĆE MECI KUDA IDETE,
DEVOJKO DRAGA IZ BATALJONA,
PEVUŠI PESMU, USPAVAJ DETE.

UMIRILO SE, KLONULA GLAVA,
ĆUTITE, PUŠKE, TIŠE, TIŠE,
PUSTITE OVU MALU DA SPAVA,
DEVOJČICA JE OVA SAMA,
NIKOGA NEMA, NIKOGA VIŠE.

ĆUTITE, TOPOVI U DAJINI,
U SNEŽNOJ BURI, I DIVLJINI
OVO SIROČE MAJKU SANJA,
I UMUKNITE, MITRALJEZI,
NEK DETE OVO SPOKOJNO SPAVA,
DA SE NA PROLEĆE RADUJE BREZI,
DA NA PROLEĆE POTRČI TRAVOM,
JEDNA DEVOJČICA NEMIRNA PLAVA,
BEŽITE, CRNE PTIČURINE,
SA NEBA MOJE DOMOVINE,
NE BUDITE MI DETE ŠTO SPAVA…
A KAKO ĆEMO IME MU DATI?
KO ZNA KAKVO JE ŽELELA MAJKA,
U OGNJU KUĆE SPALJENA MATI…
VETRA FIJUČE, SNEG SOLUJAVA.
LJUDE VEĆ JEDVA NOGE DRŽE,
PRENESI DALJE: – KORAČAJ BRŽE.
PRENESI DALJE: – VJAZMA JE PALA…
VJAZMA JE SLOBODNA, – PRENESI DALJE…

RADOST SE RAZLILA PO KOLONI,
SVA SRCA NADOM ZAIGRALA,
VJAZMA JE SLOBODNA, VJAZMA JE PALA.

NEKA SE VJAZMA ZOVE I MALA!
PARTIZANKA JE PROŠAPTALA.

NEKA SE VJAZMA ZOVE I MALA…
PARTIZANSKA JE KOLONA STALA…
KOMADANT NA RUKE PODIŽE DETE.
– DRUGOVI, TIŠE, NEKA SPAVA…
– NEŠTO JE LEO REĆI HTEO,
U TOM TRENUTKU PREKO GLAVA,
JEDAN JE RAFAL PROLETEO.

– PA BUDI SREĆNA, VIŽLJO MALA,
IME SI DOBILA OD NAŠE ČETE…

PARTIZANKA JE ZAPLAKALA
I DALJE KROZ SNEG PONELA DETE.

A SNEG JE VEJAO, VEJAO BEO,
SVE NAM JE STAZE BIO POMEO
I MI IŠLI PO BESPUĆU
DO PRVOG OGNJA SLOBODNOG SELA
TRAŽEĆI MALOJ VJAZMI KUĆU,
SAV DAN SMO IŠLI PUT JEDNOG KROVA,
SVU NOĆ SMO IŠLI PUT SVETLOSTI,
I BAJCI JEDNOJ ZVEZDANOJ, BELOJ,
BILI SMO TOGA DANA GOSTI.
I SLAVILI SMO JEDNO SLAVLJJE
PJANI BEZ PIĆA, SITI BEZ HLEBA
ZBOG JEDNOG MALOG SIĆUŠNOG BIĆA
ŠTO NOSI IME SLOBODNOG NEBA.

…BILO JE DAVNO, ZEMLJO, OPROSTI
I SEĆANJA SE DALEKA MUTE.
UĆUTALI SU MITRALJEZI,
SADA JOŠ SAMO ZVONI ZVONO
VELIKIH SANKI MOJE RAVNICE,
SNEGOM SE VIJU SLOBODNE PTICE.

JA UVEK VIDIM KAD JESEN ODE,
KAD SNEG ZAVEJE BELE STAZE,
KAD SE ZALEDE ŠIROKE VODE,
GDE IDU LJUDI GLADNI I BOSI,
IDU I IDU PUT SLOBODE
I SVAKO VJAZMU MALU NOSI.

MIRA ALEČKOVIĆ

Rođena sam 2. februara 1924. godine, u Novom Sadu, gde je iz Hercegovine, iz Trebinja, došao moj otac novinar Mahmut Alečković. Majka mi je Novosađanka, i dok je deda Mladen Trpinac pravio opanke, sva su mu se deca školovala, pa je i moja mama Dragica završila višu devojačku školu i bila jedna od prvih žena koje su radile na bežičnoj telegrafiji kod nas. Zato mi je jedna od najvećih radosti bio povratak mamin s posla. Obradovala bih se što mi se vraća, a zatim i što mi donosi drvene koturiće koji su ostajali posle otkucanih telegrama na traci. Ponekad bi mi donela mnogo lepih drvenih koturića pa sam ih delila deci i pravili smo igračke, i što ih je bilo više, bila sam veselija, a nisam znala da je, što ih je više, mama više kucala, cele noći, da je bila umornija.

Nisam imala ni godinu dana kad smo iz Novog Sada prešli u Beograd. Mama je i dalje radila na telegrafu u staroj zgradi, iza današnje Narodne skupštine, a okolo su bile bašte i sasvim blizu groblje. Beograd je bio mnogo manji nego danas. Živela sam s mamom, tetkom i ujakom. Mama je radila i izdržavala nas, ja sam učila, a oni studirali. Otac je otišao u svet. Bio je novinar i boem i neodoljivo su ga vukla prostranstva i daljine. Oca su mi zamenili deda veseljak i ujak, koji je u to vreme već bio zavoleo svoju hemiju. Mamina mama, majkica, kako sam je zvala, znala je mnogo narodnih pesama napamet, kao i svi Srbi iz Vojvodine, naročito sve one o borbi za slobodu, o kosovskom boju, o hajducima i uskocima, o ustanicima. Od nje sam čula prve narodne pesme. Govorila ih je kao iz knjige.

Mamina mlaća sestra Julka studirala je književnost, a pošto sam bila nemirno dete, da bi me umirila, čitala mi je naglas knjige. Uz tetu sam još više zavolela književnost. Prve knjige mi je ona kupovala od svoje sirotinjske zarade, od časova koje je davala deci imućnih porodica, a kasnije od noćnog dežurstva u Telefonu. Živeli smo u to doba sasvim sirotinjski, obično smo stanovali u onim tako karakterističnim zgradama za stari Beograd, najamnim kućama, koje su se prostirale u dubinu u dva reda, stan do stana, soba i kuhinja. Stanovali smo na Neimiru i ispod Neimara u jednoj od poslednjih ulica gde je tekao potok. Bila je to ulica Vojvode Mišića.

Nisu oko nas bile velike i moderne građevine, nego kućice i dugačke kuće, kao što ni Beograd nije bio ovaj sadašnji, beli grad, pa je blizu današnje Skupštine i zgrade gde je mama radila počinjala poljana i duga ulica s malim udžericama, sitnim radnjicama i turskom kaldrmom. Tom dugom ulicom me je, kao sasvim malu, često vodio moj deda. Već teško bolestan i gotovo slep, odlazeći svom drugu čika-Paji, opančaru, da mu, koliko može, pomogne oko pravljenja gumenih opanaka. Ili je od staretinarnice do staretinarnice tražio stare jeftine automobilske gume da bi sa svojim drugom došao do male zarade. Nisam ni mogla da verujem da se od jedne takve gume može da napravi nekoliko pari lepih opanaka, koje je opet deda nosio vlasnicima tih malih radnji da ih proda. Da ste samo videli kako je veštom rukom poluslepi deda krojio gumu na slojeve, na kaiševe, s kakvom je radošću opipavao završeni opanak, s kakvim je osmehom primao malu zaradu. Od nje je odvajao da mi kupi đevrek, fišek kestenja, kuvani kukuruz, jednu pomorandžu ili grudvu ružičastih kokica.

Moj deda, to je posebna priča mog detinjstva. Kao da mi je već on preneo onu ljubav za ljude, za sirotinju, onu boljku svog teškog detinjstva i priču o jednom zimskom prazniku kad je kao šegrt iz Novog Sada pošao kući kod majke u selo. Ta njegova priča iz detinjstva kao da je prvi put probudila u meni želju da to opišem, da zapišem kao običan zapisničar ono što moj slepi deda nije mogao, pa da to preraste u želju da nešto učinim da drugima ne bude kao mom dedi. Meni moje detinjstvo nije izgledalo tako teško. Za mene je priča o dedi, kome je otac umro a majka ga dala na zanat kod majstora opančara da radi samo za stan i hranu i par opanaka godišnje, bila prva surova životna priča. Stroga i zla je bila majstorica, dečak je bio sluga a ne učenik, pravio je opanke, a nosio vodu, cepao drva, prao sudove, ribao podove, tresao krpare i čuvao decu. I sve mu to nije bilo teško od silne želje da završi zanat i postane svoj čovek. A teško mu je bilo kada ga te zimske noći majstorica nije pustila, kao što je obećala, da ode kući do majke. Dan je bio kratak, do sela nekoliko sati hoda, posao se ređao za poslom, veče je palo i tek ga je onda pustila da pođe. Dogovor je bio s majkom, ako on ne stigne do zore, majka će mu poći u susret. Pošao je u sam mrak, prešao peške zaleđen Dunav i jurio kroz besni severac da stigne do zore kući. Stigao je promrznut i bolestan, i tu bolest iz detinjstva vukao je do same smrti. Uvek je teško disao i gušio se. Ali je stigao pre majke u poslednjem trenutku, kada je majka s obramicom izlazila iz kuće i zagazila u duboki sneg njemu u susret. Stigao je i da svoju prvu jednogodišnju zaradu, nove opanke, donese majci na dar. Pišem vam što ovo nije samo priča o životu moga dede nego o životu kakav sam ja kao dete sagledala, o kakvom sam posle čitala u knjigama Maksima Gorkog. Moj deda Mladen me mnogo čemu lepom naučno. Želeo je da završim školu, što višu školu, da naučim jezike, da učim muziku, samo da znam više od njega, „da se ne bi patila u životu“. Večerali smo često samo crnog hleba i čaja, nekad ručali pekmeza i hleba, nekad za dva dinara čvaraka, ali smo svi učili, ja školu, tetka i ujak fakultet, i svi smo bili dobri đaci. Da bih naučila francuski i da ne bih po ceo dan bila sama na ulici, dali su me u francusku školu. Sećam se. Tada sam uvek imala pocepane ili ukrpljene čarape, nije mi mama mogla kupovati nove i večito je krpila one rupe, one oči koje bi progledale od mog trčanja, skakanja i nestašluka. I cipele sam mnogo cepala. Znam da mi je deda, kad je kasnije došao kod nas, govorio da niko ne jede cipele tako kao ja. Smeškao se deda i govorio: „Kao da ih đavo jede“, a jela ih je prokleta turska kaldrma, svaki čas je trebalo opravljati pete, i uvek sam ih ja ponovo derala. Ni novi kaput nikad nisam imala, uvek su mi prekrajali sve staro. Šila mi je teta, studirajući svoju književnost, i šila mi je lepo i ja sam bila zadovoljna. Znala sam da za krojačicu nema novca. Prvi nov kaput dobila sam u petom razredu gimnazije, kad sam imala punih četrnaest godina. Kupio mi ga je ujak. U tom kaputu me zatekao rat, u njemu sam pošla u partizane. Tetka mi ga je skratila da bude zgodniji pri hodu i izdržao je taj kaput mnoge ratne zime.

Posle francuske škole pošla sam u prvi razred gimnazije. Obradovala sam se kad sam saznala da će mi srpskohrvatski predavati Desanka Maksimović. Imala sam dotle mnogo dobrih profesora, bilo je među njima i naprednih ljudi koji su nas mlade podržavali u našim snovima. Ali Desanku sam najviše volela i mada sam prvo bila u susednom razredu, ona me ubrzo prebacila sebi. Godine nam nisu smetale da postanemo još u to vreme prisni drugovi. Desanka je uvek bila mlada koliko i ja i imala razumevanja za sve ono o čemu sam ja maštala. Ubrzo sam postala predsednik književnog odbora literarne družine. Imala sam malo više od četrnaest godina. To je bilo poverenje koje mi je dato i koje nisam smela izneveriti. Na sednicama družine čitala sam svoje prve ozbiljne pesme. Uvek me pitaju za prvu pesmu, a ja uvek kažem da ona prva, da one prve pesme nisu u stvari bile pesme nego pokušaji. Pisala sam ih kao dete u osnovnoj školi i mada je jedna od njih objavljena još kad sam išla u prvi razred i kad nisam imala sedam godina, ja zaista mislim da su to samo nevešti dečji pokušaji koji su se dopali mojoj učiteljici, pa ih je ona poslala u „novine“. Onda su mi tražili sliku, pa su me odveli da se slikam kod fotografa sa mojim mečetom, o kome je bila i napisana jedna od prvih pesama. To je bila moja prva slika u novinama. U to vreme, pred odlazak u školu, razbolela sam se, obolela su mi pluća, pa su me posle preležane bolesti poslali u severno primorje, u borovu šumu u Biogradu na moru. Bila sam tužna i sama u dečjoj koloniji, gde nikog nisam poznavala, najmlađa od svih, pa sam tih prvih dana napisala tužnu pesmu „Mala jedrilica na moru“:

Leti mala jedrilica
kao bela morska ptica
u njojzi je uvek mir

tužno more tiho žubori
na Jadranu jedna barka
plovi po vodi.

To je bila moja prva pesma. Druga je već bila veselija. Upoznala sam se s decom, sprijateljila i pisala sam kući pismo u stihovima, koje je bilo veselo i na koje sam dobila od dede odgovor. Pisala sam u osnovnoj školi pesme o jeseni, o siročetu, o meci kome sam slučajno odvalila uvo, o majci, o moru, o ptičetu koje se smrzlo jedne zime pred mojim prozorom, o svemu onom što me uzbudilo, što sam duboko osetila. A onda sam manje pisala, manje beležila stihove, a više čitala. Čitala sam mnogo, gutala sam knjige kao da sam shvatila da bez tog prostranog i bogatog sveta neću moći dalje. V svojoj petnaestoj godini napisala sam svoje prve ozbiljne pesme. Pesma „Sveli su mladi ljiljani“ za mene je, u stvari, moja prva pesma. Bio je četrnaesti decembar. Vratila sam se iz škole kući i u daljini sam čula povike: „Dole rat!“ Radoznala, potrčala sam da vidim šta se događa i pomešala se u bujici omladine. Čula sam prve plotune, videla prve mrtve na pločnicima Beograda. Za mene je ovaj dan bio kraj moga detinjstva. Došla sam kući i napisala pesmu. Dala sam je predsedniku svoje literarne družine, Stanici Burovac, a ona starijim drugovima — studentima, pa je već petnaestog decembra Stanica došla kući po mene da me vodi na komemoraciju palim, koja se održavala u sali Pravnog fakulteta. Moje čuđenje bilo je veliko: slušala sam svoje reči sa podijuma, prvi put je neko recitovao moju pesmu. Ušla sam tad u redakciju „Zore“ i „Novog srednjoškolca“, naprednih omladinskih listova. Postala sam član SKOJ-a. Bila sam najmlađi član rukovodstva Prve ženske gimnazije. Tu počinje moj put beogradske omladinke, sličan putu hiljada mladića i devojaka, odraslih u ono burno predratno vreme, tu sam stekla mnoge drugove, koji su i danas živi, i mnoge koji su danas samo imena škola, brigada, ulica. Knjiga bi čitava trebala da ih nabrojim i da kažem samo nekoliko rečenica o njihovoj mladosti. A njihova mladost bila je i moja mladost.

Bio je 8. septembar 1940. godine, bio je to jedan od mnogobrojnih omladinskih izleta u Košutnjak. Tu, nadomak Beograda, u šumi Košutnjaku, bilo je naše izletište i sastajalište, bili su ti naši nedeljni izlasci i smotra snage beogradske omladine. Pevalo se tu, igralo, šetalo po šumi, bili smo na svežem vazduhu, ali smo imali vremena i da izmenjamo misli i da se upoznamo. Postajali smo jedna velika porodica. Niko nije sanjao da će toga dana u omladinu koja je bezazleno sedela na travi i pevala policija sasuti nove plotune. Iznenada, usred nedopevane pesme, sjurili su se sa brda konjanici i rasuli rafali. Drumom kraj železničke pruge stigla su već i mrtvačka kola, unapred spremna na žrtve. Bilo je to za nas najmlađe prvo vatreno krštenje. Pali su Sokrat Dimović i Branislav Petrušević (Brand), ali su dečje ruke Zorice Božović i Nade Anastasijević prve dograbile kamenice u odbranu. Počela je kamena bitka. Nikad neću zaboraviti taj osmi septembar, nikad neću zaboraviti pogreb Branislava Petruševića, dugu povorku koja je beogradskim ulicama išla okićena crvenim karanfilima, ni govor Brace Bjelića na otvorenom grobu sa zakletvom beogradske omladine, s obećanjem da ga nećemo žaliti suzama nego borbom, iako smo svi tada plakali. Ni Brandovu majku neću nikad zaboraviti, majku koja je zbacila crni veo sa glave u raku i, gušeći se u suzama, izgovorila: „Sine, neće majka da te žali, i majka će da peva kad si poginuo za slobodu!“

Došao je onda rat. Onaj strašni, u zlim snovima sanjani, i mi, najmlađi Beograđani, golobradi mladići i devojke nežnih uvojaka postali smo vojnici revolucije. Ono što sam u ratu preživela, ono što sam osetila u narodnooslobodilačkoj borbi pokušala sam da kažem u svojim pesmama za decu i odrasle, i u svojoj prozi, u romanima „Zašto grdiš reku“ i „Jutro“. I još sam ostala dužna tim danima. I u „Zvezdanim baladama“ sam pokušala da utkam delić tih dana. Ja znam da mladi ljudi više vole radosne pesme i priče, i ja sam ih volela, i ja ih volim, a vi ćete mi oprostiti za sve ono tužno i teško o čemu sam pisala, verujte da sam to morala da napišem. Bila je to želja da upoznamo zlo da bismo se protiv njega borili. Da se oslobodimo gladi, golotinje, bolesti i umiranja, i da bismo mogli u miru da živimo. Da ne mora moja majka da bdi cele noćn kraj vrata neće li upasti policija, da ja ne noćivam u ruševinama, da se ne kriju kod nas onakvi divni ljudi kao što je bila Jovanka Radaković, asistent profesora Belića, kao što je bio doktor Toša Borocki, ilegalni sekretar lekarskog sindikata, koji su stradali. Njih pominjem zato što sam od njih najviše naučila o težnji čoveka da stvori drukčije društvo, u kome će svi ljudi moći ljudski da žive. Jovanki i njemu dugujem za mnoge lepe knjige koje sam pročitala, za „Majku“ Maksima Gorkog, za „Virineju“, „Novu zemlju“, „Karabugaza“, za „Lulu“ Pjera Dibua, za „Poreklo porodice i društva“ i za „Komunistički manifest“. Nikad neću zaboraviti neku neobičnu groznicu koju sam osetila čitajući reči „Manifesta“, čitajući početak o bauku koji kruži svetom, koga se boje nečiste savesti i oni koji hoće rat, a koga mi dozivamo svom svojom mladošću dozivajući pravedniji svet. Danas, kad se nijedna knjiga ne krije, teško je i zamisliti onima koji rastu i koji nas smenjuju s kakvom smo ljubavlju i gordošću i spremnošću na žrtve skrivali svaku knjigu koja bi nam otkrivala novo. Znali smo da policija ne hapsi samo ljude nego i knjige i morali smo ih braniti.

A knjiga mi je bila oduvek prijatelj i pre ovih koje sam pomenula imala sam mnogo knjiga — prijatelja. Znam da sam volela „Čika-Tominu kolibu“, „Malog Trota“, „Malog lorda“, „Kozetinu lutku“ i „Gavroša“, „Bez porodice“, knjigu o Luju Pasteru, bajke raznih naroda, naše narodne priče, a još više našu narodnu poeziju.

U teškim ratnim danima malo sam čitala, još manje pisala. Poneka prkosna pesma, poneki borbeni stih. Leci, sastanci. Prve akcije, sabotaže. Prva hapšenja i streljanja. Posle jedne naše akcije streljano je dvesta talaca, među njima i moj otac. Tada, 1941, one prve ratne zime napisala sam parodiju na nemačku soldatsku pesmu „Lili Marlen“. Išli smo ulicama Beograda i pevali je na nemačku ariju, prkoseći Nemcima. Kasnije sam hapšena i proterana iz Beograda. Tu pesmu sam čula idući Srbijom i niko nije znao da je moja, a meni nije bilo žao, radovala sam se što je živela u drugima.

Kad sam se za vreme rata teško razbolela na plućima, nisam ni u jednom trenutku pomišljala da treba da ležim, nosila sam bolest na nogama dok sam mogla, spavala u ruševinama, a mama mi je donosila hranu u torbi i predavala na ulici verujući da ja ipak negde imam krov i prenoćište. Često sam ga imala u kućama drugova i prijatelja. Majci sam govorila da se ne brine, da sam ja na sigurnom mestu.

Videla sam mnoge gradove i sela Srbije. Pomoravlje, Toplica. Videla sam kako narod živi. Saznala sam više o sirotinji, bolestima, oskudici. Gledala sam kako neprijatelj tera ljude, žene i decu iz sela da prepoznaju mrtve. I streljanje na Moravi sam videda. I čula sam o hrabrosti mnogih, čak i dece. Tada sam počela da pišem „Zvezdane balade“. Do mene je stigla vest o devojčici koju su ubili zbog petokrake, o dečaku kome su urezali u čelo zvezdu.

Volela sam da čitam i da učim, da maštam, da sanjam o dalekim putovanjima. Rat me je otrgao od knjiga, a ponekad i od maštanja. Za četiri godine rata malo sam pročitala, a mnogo naučila. Život je — najbolja knjiga. I mnogo knjiga sam smislila i u sebi napisala — ko zna hoću li ih jednom zaista i napisati.

Završavajući ovaj tekst, htela bih da spomenem i ime svoje učiteljice: zvala se Milica Stojanović, volela me i učila, i prvu moju pesmu ona je poslala u novine. Volela sam je mnogo. Htela bih da joj jednom to kažem, a život nas je rastavio, nikad je više nisam srela, nikad ništa o njoj čula, iako sam za njom tragala. U vreme kad me učila bila je mlada i lepa i verovala sam da su ona i moja mama dve najlepše žene na svetu. U ljubavi je čoveku sve lepo, kao što je i moje malo sirotinjsko meče bilo za mene najlepša igračka.

Godine 1944. napisala sam prve pesme za decu, za mališane, za one koje su borci poveli s razrušenih ognjišta i spaljenih kuća. Bile su to pesme: „Mališan na straži“, „Seti se, druže“, „Mi smo deca“. Oni su ih znali napamet, a ovu poslednju su i pevali.

Još 1944. pesme su mi umnožene na šapirografu, a pesma „Seti se, druže“ štampana je 1944. u Americi u listu naših iseljenika. „Mališan na straži“ napisan je detetu doktorke Saše Božović, mališanu koga je morala da ostavi u snegu, i svoj deci koja idu zimi s vojskom, deci bez roditelja, bez krova, kojoj je rat oteo detinjstvo. Volela sam malog Miška, Simu, Buru i Jovicu, i mnoge druge čija imena ne pamtim. Neka mi oproste ako pročitaju ove redove. Sima je posle rata umro, Bura je imao sedu kosu i trinaest godina, Jovica nije hteo da čita bajke koje sam mu dala dok nije video da ih je prvo pročitao drug Rato Dugonjić, pa je posle i on došao po bajke, i rekao da su mu se dopale, a činilo mu se da je sramota da ih čita jer je već velik i prerastao bajke. Miška, odraslog mladića, jednom sam srela na ulici Beograda. Toj deci sam počela da pišem, a nastavila svojoj deci i svim dečacima i devojčicama koji me primaju za druga.

Prva moja štampana knjiga za decu bila je „Dani razigrani“. Izašla je odmah posle rata. Zatim su sledile knjige: „Podzemni heroji“, „Pionirsko proleće“, pa „Zvezdane balade“, i „Ljuljaška na grani“. Kasnije sam napisala slikovnicu „Da se upoznamo“, onda „Srebrnu kosu“. „Srebrna kosa“ je priča o dečaku koji je osedeo za vreme rata. Pod naslovom „Lastavica“ napisala sam knjigu pripovedaka. Napisala sam još poemu „Leteći ljudi“, zbirku pesama za decu „Prijatelji“, a zatim roman „Zbogom, velika tajno“. To je priča o mom detinjstvu. Roman je do danas preveden na mađarski, poljski i šiptarski. Na rumunski mi je prevedena knjiga pesama i poema „Podzemni heroji“.

Za odrasle sam napisala više zbirki lirike: „Tri proleća“, „Tragovi bez stopa“, „Poljana“ i „Noć ova poslednja“ i romane „Zašto grdiš reku“ i „Jutro“.

Mira Alečković
Iz školske lektire, 1966.

*

Zvezde su još visoko,
al’ oko vidi dalje
kada ga vode snovi, maštanja o dalekom letu …
I srce putuje tamo kud ga misao šalje …
… Kako je lepo biti
čovek — u čovečnom svetu …

Advertisements

About Лако до знања !

Учитељица у неком граду, трагачица за својим ЈА !

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s